Zašto roditelji nemaju autoritet

MI, RODITELJI, SMO OSOBE KOJIMA AUTORITET PRIPADA PO PRIRODNOM USTROJSTVU
STVARI I ZA TO NAM NISU POTREBNI NIČIJA SAGLASNOST NI ODOBRENJE,
PA NI ONI NAŠEG MALIŠANA.

Odgovor na pitanje o tome zašto roditelji nemaju autoritet vrlo je jednostavan: zato što su ga se odrekli. Da li je to bila svesna odluka ili nije, drugo je pitanje, ali jednostavnost ideje roditeljskog autoriteta možda će nam biti jasnija ako pogledamo kakvo ustrojstvo vlada u prirodi.

Na Zemlji postoji između tri i trideset miliona životinjskih vrsta. Od tog broja sisara je oko 5.000. Ako posmatramo samo sisare, videćemo da svi oni, bez izuzetka, brinu o svojim mladuncima. To je i razumljivo, naravno, i predstavlja instinktivno ponašanje koje omogućuje održanje vrste. Sisari uglavnom o svojim mladima brinu dok oni ne dostignu zrelost. Sličnost s ljudima, svakako u zavisnosti od vrste, postoji u manjoj ili većoj meri. Iako smo na vrhu evolucione lestvice i iako nas od životinja razlikuju rezonovanje i razum, kao vrsta smo ipak, pre svega, deo prirode. U tom smislu, a u vezi s pitanjem roditeljskog autoriteta kojim se bavimo, veoma je zanimljiva sledeća činjenica: u životinjskom svetu ne postoji vrsta u kojoj mladunče što nije ostvarilo zrelost preuzima vođstvo u odnosu na roditelja i u kojoj je ono superiornije od roditelja. Takve vrste nema. Ideje o mladunčetu tigra koje se preteći kezi na oca, o mladunčetu gorile koje udara svoju nekoliko puta veću majku jer mu nešto nije po volji ili o slončetu koje ide na čelu krda odraslih slonova – teraju na smeh. One su smešne upravo zato što su apsurdne i što je tako nešto nemoguće.

Naravno, ideja o poređenju autoriteta u životinjskom svetu i našoj porodici nekom može izgledati sasvim nelogično ili čak i uvredljivo. Ipak, kada je pitanje autoriteta u porodici tako loše uređeno da remeti njeno normalno funkcionisanje i negativno utiče na sve članove porodice, nije li vreme da se zapitamo jesmo li možda sve suviše iskomplikovali? Nisu li nas silna pitanja i dileme oko toga ko je, zašto i u kojoj meri autoritet odveli na pogrešan put, pa smo se izgubili – na svoju štetu i na štetu svog deteta? I nije li vreme da se prisetimo toga da je pitanje autoriteta možda jednostavnije nego što nam se čini? Pa da onda, pre nego što počnemo da se bavimo pitanjem vraćanja autoriteta, time na koji ćemo način to učiniti i zašto, prvo shvatimo kako smo mi, roditelji, osobe kojima autoritet pripada po prirodnom ustrojstvu stvari i da nam za to nisu potrebni ničija saglasnost ni odobrenje, pa ni oni našeg mališana. Takođe je važno da to tako i doživljavamo.

Kad postanemo svesni činjenice da je cela ideja o detetu kao nekom ko donosi odluke i od koga strepimo, ne znajući kako da zadobijemo autoritet, u suštini apsurdna, neke odluke verovatno će nam lakše pasti i sve će nam postati jasnije…

Roditelji koji imaju teškoće u uspostavljanju autoriteta u odnosu na dete mogu se podeliti u dve osnovne grupe.

To su:

1. Roditelji koji ne misle da imaju bilo kakav problem i (ili) smatraju da je pitanje autoriteta bez značaja. Oni najčešće uživaju u svom malom „diktatoru“. Nedostatak sopstvenog autoriteta objašnjavaju time da im je to nebitno („Ja sam sa svojim detetom prijatelj i mi smo ravnopravni“), ili time da ne žele detetu da nametnu svoj autoritet („Ne želim da frustriram svojedete“) ili detetovim posebnim osobinama („On je takva ličnost. Tačno zna šta hoće i ne smiruje se dok to ne dobije“, „Pravi je bik, u podznaku strelac“).

2. Roditelji koji nisu zadovoljni nedostatkom svog autoriteta i žele to da promene.

Oni su često svesni toga da problem koji imaju opterećuje ne samo njih same već i dete. Obično za sobom imaju neuspešne pokušaje vraćanja autoriteta neefikasnim metodama (vikanjem, ucenama, razgovorima, ubeđivanjem, batinama itd.), koje dodatno narušavaju poverenje, a problem autoriteta ne rešavaju. Pri tome nije retkost da je i odnos između samih roditelja narušen zbog postojećih teškoća. Takvi roditelji ponekad (sasvim pogrešno!) veruju da je situacija u kojoj se nalaze mahom teška njima, ali da je dete takvom situacijom zadovoljno i da „dobija ono što hoće“.

Roditelji koji pripadaju prvoj grupi smatraju da nemaju nikakav problem u odnosu na detetovo i sopstveno ponašanje.

Petogodišnji Matija doneo je odluku da ga više neće čuvati žena koja je to dotad radila, a roditelji su ga u tome potpuno podržali, bez ikakvog udubljivanja u problem, smatrajući da on takvu odluku može doneti, to jest da je kompetentan za tako nešto.

Trinaestogodišnja Sanja sama odlučuje o tome kada će se vratiti iz večernjeg provoda. To što ona često dolazi kući posle ponoći i što se ponekad ne zna gde provodi vreme roditelji ne doživljavaju kao problem jer smatraju da o tome Sanja treba sama da odlučuje

Objašnjavati roditeljima poput Matijinih ili Sanjinih kako to što rade nije dobra ideja i zbog čega to nije dobro jeste gubljenje vremena jer su oni uglavnom zadovoljni i sobom i svojim detetom. Jednom rečju, oni nemaju utisak da bilo šta treba da promene. Upravo kod takvog tipa roditelja možete videti kako su spremni da žustro i strastveno brane svoj „pedagoški“ pristup, uz mnogobrojna i složena objašnjenja, a da im pri tom zakazuje najjednostavije zdravorazumsko rezonovanje. Kada se u socijalnom ili (i) emocionalnom razvoju njihovog deteta pojave problemi, često praćeni poremećajima ponašanja, takvi roditelji najčešće su skloni da ili i dalje negiraju postojanje problema, zatvarajući pred njim oči, ili da krivce traže na nekoj drugoj strani (drugovi, vaspitačica, škola, ekonomska kriza, profesori, moralna kriza, bake i deke itd.), ne prepoznajući svoj udeo u nastanku problema.

Roditelji iz prve grupe veoma su često zavedeni verovanjem u „jednakost“ s detetom. Naravno da je priča o jednakosti zamka koja je samo uvijena u oblande istih prava, poštovanja, prijateljstva itd. Da li vaš petogodišnjak ujutru seda u automobil i odlazi na posao, ide u prodavnicu ili možda plaća račune? Tek kada to bude radio, što će moći kad odraste i dostigne fizičku, emocionalnu i socijalnu zrelost, uz materijalnu nezavisnost, onda će moći i da zaposli nekoga; a tek kada nekoga zaposli, moći će i da donese odluku o tome da ta osoba više neće raditi za njega. Naravno da bi bilo sasvim primereno da Matijini roditelji razmotre situaciju u kojoj Matija nije zadovoljan osobom koja ga čuva, da pažljivo ispitaju sve okolnosti (eventualno nepodudaranje dadiljinih vrednosti i pravila sa svojim, Matijinu tugu zbog toga što oni rade i ne provode mnogo vremena s njim, detetov temperament, osobine ličnosti i temperament dadilje i tome slično) i da posle toga donesu odluku. Suprotno tome, iskarikiran odnos jednakosti, u kojem se petogodišnjaku omogućuje da donosi neprimerene odluke, predstavlja sve – samo ne jednakost i poštovanje dečjih prava.

Dakle, roditelji nemaju autoritet isključivo zato što su ga se, svesno ili nesvesno, sami odrekli.

Roditeljima koji nisu zadovoljni podelom moći u porodici svakako će laknuti kada uvide da roditeljski autoritet jeste nešto na šta oni imaju pravo, ali i što je njihova obaveza, te da postoje efikasni načini na koje mogu (ponovo) da steknu autoritet.

Preuzeto sa http://goo.gl/MCB7Po